Stojim u školi u Kozari Boku i čitam: dr. Vinka Žganca, Moja škola - Eko škola ... dok čekam svoje dete, trčim po hodnicima i gledam veliki poster: "Ovo je mesto nulte tolerancije prema nasilju". Hajde, kako ironično. Zato što je moja generacija u mojoj koži saznala šta je ovo nasilje. Ali ne od vršnjaka. Ali od profesora ... sedim na klupi u hodniku i vratio sam se 30 godinama unazad ...

Ponekad se zvala "1". May "i mi smo ga užasno voleli. U kompozicijama smo ga nazvali "crvenom ljepotom" jer je bio novi, svetao i presvučen crvenom ciglom. Velika soba za teretanu bila je sve o nama, i pamtili smo kako smo na plavom nebu išli do gabaca koji nas čekaju na stolovima ispred binomskih. Ormari, ploče, krede ... Svi smo svi voleli i nekako cenili.

Ali, koliko smo voleli školu i šta se u njoj desilo prekrasno, pisao bih u drugoj prilici. Sada usmeravam one koji su sve učinili da nas uplaše i da se plašimo. A ovo je lično "direktor škole" i njegovi rođaci, zlostavljaoci djece koji se nisu odlučili kazniti - profesori hemije, istorije i hrvatskog.

Ne iznenađuje mi se što ljudi iz mog susedstva, iz moje generacije, govore najbolji hrvatski jezik koji malo čujem. Jasno razlikujemo između "i" i "mi" nemamo problema, a nema sumnje o tome šta je pridev, predikat ili glagol. Jer ako ih je Rogićka imala, Rogić bi brzo razbio glave. Swaddling, šišanje i bolna ejakulacija. U najboljem slučaju ...

U najgorem slučaju, Pijava glava je bila toliko drsko u telefonskom imeniku, zbog čega je zapazio da je čitava knjižica zaboravljena krvlju. Krv, bukvalno, obeležila je časove Hrvatske i istorije i imala sam nesreću da je ova potpuno neuravnotežena žena bila četvorogodišnja puno radno vrijeme ...

Rogićka je bila glupa, zaboravljena žena koja bi se sećala na pola puta u hodniku da bi zaboravila nešto u kabinetu. Zatim bi stavio knjižicu, torbu i jaknu usred tog istog koridora i vratio se u učionicu. Nikada neću zaboraviti kako smo prevideli svoje stvari i kako smo se plašili da ih nećemo dodirnuti. Zato što je, osim što je nosila nos, strašno volela nju. A onda se rukovodio kantom za otpatke kako bi se oslobodio slomljene kose. To nije bilo ruganje za mene, iako nisam učinio ništa loše. To mi se nije dopalo jer je bila impresionirana mojim timom na nivou tadašnje Jugoslavije. Bila je vrlo uzbuđena zbog toga i pripremila me da čitam pobedničku kompoziciju u Lisincu. Sećam se kako je bilo i kako su ljudi, generali JNA i neki veoma važni ljudi sa zulufima u odelima i širokim krunama sedeli na prvom mestu. A ja? Jednostavno se bojim bez glasa. Nisam čak ni mogao da pišem pisma. Ne zbog uniformi. Ne zbog kravate i veoma važnih ljudi. Ali onaj ko me je pogledao iz drugog reda ...

Rogićki se opasno suprostavljao alkoholičaru koji je predavao hemiju. Mi smo to zvali Groggy. Redovno ga je prevario. Ako ne znate odgovor na pitanje, pratio je udarac. Nikada, nikada neću zaboraviti kako da pogodim konjak kada Edi sedi sa mnom sa sobom. Ja ne znam šta je Edo tačno u pravu, možda sam prošaputala ili pokupila komad papira ... Strašno ga je s leđa u glavu udario s obje ruke u isto vrijeme ... tako jako da moj mali prijatelj nesvesno samo skliznula sa stolice.

Sve ovo je blagoslovio direktora. Mala, glatka, sa naočarima i kostima, napeta i jedva stegnuta na stomaku. Bio je okrutan. I znam, samo znam, da ne vole decu. Stručnjaci koji nisu imali srce tukli su djecu, "zlonamjerni" poslati direktoru. Te nesrećne momke obično je vodio odličan učenik. Sećam se, moje priče i moje sestre, kako je plakala vodeću neposlušnost, jer je znala šta ih čeka. Direktor nikada nije ništa pitao, a vrata su počela da pobedjuju i tuku gde je došao. Mi smo, koji su ih čekali, plakali zajedno sa njima kako se vraćaju u učionicu.

Zanimljivo, nikad nismo prijavili takve stvari svojim roditeljima. Samo smo mislili da je to normalno, da smo bili zli, da smo to zaslužili i da je bilo svuda ovako.

Sada shvatam da ovo nije normalno i da u drugim školama to nije bilo tako. Često smo komentirali da su takvi profesori bili kod nas, u Kozari boku, kažnjavanjem. Kako vreme prolazi, sve više verujem u to ...

Ipak, to su bili divni profesori koji su bili saosećajni sa nama, oko nas, i želeo da nas postanu dobri ljudi. Sumnjam, međutim, da su tihi posmatrači bez reakcije. Uprkos svemu i svemu, uglavnom smo odrasli u dobrim ljudima. Zabrinjavam sa tugom da su oni koji su najviše kažnjeni učinili nešto gore. Bez poverenja i savijenih glava hodaju po kvadratu kao da nešto nije u redu. I nisu. Sada, i tada nisu bili ...