Sećam se, bio sam vrlo mali, rani 80 ...

U dnevnom boravku sam klečala, gotovo pobožno, zureći u novi, blistavi kaseta što je moj stari, čini mi se, kupio u Trstu. Čovek, bio je srebra i imao je razdvajanje zvučnika. Uhvatio sam radio stanicu, možda Radio Zagreb, i pokrenuo antenu da čujem dama koja je došla na emisiju:

"Čujte, zovite me od Martića", saznao sam sa šmrkom krijumčarenih ćelija.

"Tamo je, ispred moje zgrade, između malog parka i radnje dugačka rupa. Ako neko skoči i skoči, a? Molim vas, opustite se sa ovim ljudima iz grada i preduzmite neku hitnu akciju! "Vrisla je u etar ljute groznice.

Polako sam se odvojio, ostavio novu relikviju iz Trsta, pogledao kroz prozor i zaključio:

"Moja cela ulica je rupa. Nespremljeni i blatni "...

Ipak, niko to nije učinio. Strpljivo čeka gradski oci shvatiti da na istočnoj periferiji, postoje ljudi koji su na prezuvaju tramvajska stanica za čišćenje cipela i blatnjave pohranjene u torbi. Ljudi koji piju vodu iz vrta pumpe nakon samo nekoliko metara od zagađenih kanala, ljudi čije sudbine zbijeni i dogodila usred industrijske zone, okružen ljudima iz tvornice dimnjaka koji se nemilice billowing crni dim. Ljudi koji se nisu trudili za rupe na putu jer put koji nisu imali ...

Ali, žao. Dobijemo malo više i sve što imamo, ali još uvek nedostaje grad "tupost" da se bore za sebe, baš kao što je to i učinila gospođa Martić. S druge strane, ja znam Zagreb pojedinaca koji arogancija ne nedostaje, toliko da, recimo, ispred svojih zgrada ne žele da se parkiraju. Jer nisu svi protokol, jer žele originalni, lokalne trava, jer ... jer, ako mene pitate, ja ne znam šta to znači neimati ništa i ne znam šta je radost kada se nešto dobiti.

Oh, da. Imamo park u Putevi. Vele, prekrasan i moderan. Ponekad mislim da to nije dečji park zbog moći penzionera koji samo sede i gledaju terene za fudbal, tenis i košarku. Al, znam šta rade tamo i šta misle:

"Šteta što je moje dijete preskaču lokve, nije imala mjesto za igru, kao što susjedi vozio ispred kuće, jer nabija loptu. Prokletstvo, to je samo šteta, ali nije važno. Moja unuka sada može zabaviti za sve nas. "

Naš ogromni park je u svakom trenutku skriven. I zaista, bez ikakvih uznemiravanja, dolazi na pamet da imamo još jedan park, ako to nisu ostali!

Ustvari, daj nam sve što nećete! Da li ste uznemireni zbog toga što se nova zgrada ne uklapa u ambijent vašeg komšiluka? Da li mislite da je nova rođena jablanica u obliku drveta potpuno pogrešan izbor drveća? Da li vas je oživljalo ono što je vaša Pošta opljačkana po drugi put za godinu dana? Dajte nam, jer ga uopšte nemamo!

Slobodno nam dajte zgradu, perivoj, šetalište ... A ti nam daješ jablane, obavezno.

Verujte mi, nigde neće biti voljen i zadržan kao na mom pacijentovom mestu. Pustićemo ih da rastu visoko tako visoko dok ne sakriju poslednji crni, fabrički dimnjak.

Autor: Snježana Vučković