To je bila tragedija koja je mogla samo da nađe pravi osećaj u meni kad bih mogao razmišljati o tome. U ranom detinjstvu bilo je nemoguće razumjeti i razumjeti. Samo u zrelim muškim godinama shvatio sam da odlazak čovjeka koji je shvatio da je sve gotovo i da je nada nestala.

Ovaj višestrani događaja, ograničenost na maloj površini ljudske sudbine i da mi mjere uzbudila da mislim da su svi moj rad i sve što sam znao i osjetio o tragediji - sve to izazvala u meni na novi način.
Iznenada mi se činilo da sam čitav svoj život radio, da je samo trebala reći moju tragediju.

Ovim rečenicama, čovek koga je otac ubio tokom Drugog svjetskog rata, oseća tragediju koja je trajno označila njega i njegov život. Mnogi osećaju osećaj i danas, iako je čovjek koji je bio u ratu koji je završio prije 73-a bio dečak koji je još živ.
Ali sve dok je rat prolazio, bilo je kao da se neprekidno obnavlja i činilo se da nas sve vreme vraća. Ili se vratimo njemu iz neobjašnjivog mazohizma.
Tako se Zagreb vratio u formu druge rasprave o imenovanju trga. Ovog puta ime Envera Čolakovića je kontroverzno.

Vilim Matula počeo moralno ogorčenje i protivljenje prijedlogu da je tržište je dobio ime po čovjeka koji je nekada bio kulturni ataše NDH u Mađarskoj. Činjenica da je Čolaković, i bilo ko drugi, on obavlja svoje dužnosti u vrijeme NDH stvari bez obzira na vlasti, a kasnije je radio prije u mom životu, za Matula i nove levice dovoljno je da takve osobe takve časti zauvijek osuđuje.
Esad Čolaković podignut je u odbrani svog oca, ističući da ni komunisti nisu osudili svog oca niti videli ustaše kako vide njihovi sadašnji ideološki sledbenici.
Bliski u bilo kojoj hladovini, za Matulusa i onih koji se nisu vratili u šumu tokom NDH, a partizani su bili ustaški ili ustaški simpatizeri. Kriminalci, ne ljudi. Za njih je crvena stvar.
Ekskluzivnost i treba da bude ideološki neprijatelji i ciljevi dehumanizuje i potpuno i trajno uklanjanje društveno raste, nažalost, jednako i na desnoj i na lijevoj polovini naše svadljiv društva je mnogo veći problem kako ćemo biti kao ulica poziv.
Dečak sa početka teksta imao je širinu koju niko danas ne tvrdi da štiti i žrtvuje svog oca.
Takođe je imao romantičnu želju za osvetom, a bio je dočekan kada je svjedočio na suđenju jednom od počinilaca s majkom nakon rata.
On nije znao šta je to sa ženom i pokušava da se suoči sa predsjednikom suda za čitanje njenu sudbinu. I dalje sam bio dijete, ali za mene ljudski uzbuđen: da li je moguće da u jednoj životinji, doslovno u jednu životinju, a on je tako i gledao sa jednim ogromnim vratima, postoje neke ljudske osjećaje. Gledao sam ga, gledao njegove reakcije. Na njegovom licu je bila strašna borba.
Imao je neku vrstu djavolske duše.
Borio se da sazna šta je sa suprugom. Na tom suđenju nisam bio osuđen mržnjom. Bio sam preplavljen detetovom radoznalošću za iskustvo čoveka i pokušaj da se razumem.
Pokušao sam da shvatim da li se nešto tako ljudsko može dogoditi nečemu tako ljudskom, sa čime mogu da živim.
Nisam mrzio - sećao se dečaka katara koje je doživeo, samo drugačiji od onog koji je očekivao.
Mnogi od njih su tako brzo skok i pridruže Matua u osudi čovjeka za koju su znali samo da je jedne godine bio kulturni ataše NDH u Mađarskoj. Neki od njegove osude povukli nakon što su saznali da je Čolaković je poslijeratnom međunarodnom pisac nagrađivani, nikada nije osudila niti optužen od strane bilo koga, ali ne od strane komunističke vlasti i čija je porodica sakrila Jevreja u ratnom Sarajevu zašto je uzeti u obzir za Pravednici među narodima.
Međutim, većina njih je ostala konzistentna u svojoj osudi, kao iu stavu da je neko uvek bio uznemiren ako je jednom bio ustaša, a ustašu je bilo lako postati u njihovim očima. Kao komunista ili četnika postaje lako u očima njihovog ideološkog rivala i ljudskih udova.
On je zabrinut zbog jednostavnosti osude o tome kako se kuga širi ovim društvom. On je zabrinut zbog ove tendencije da revitalizuje svakoga ko se ne slaže sa nama ili našom maštom čoveka i sveta. On brine mnogo više od imena na stolu.
Zabrinut je zato što vodi ka lakšoj ubijanju.
Da dečak ostaje bez oca.
I dok smo razgovarali o ulicama i trgovima grada, jedan odbor svakako zaslužuje dječak je vidio čovjeka u krivičnom koji je ubio svog oca, a mnogi ljudi ne žele da vide nije pisac jer je bio kulturni ataše za kratko, ali u pogrešno vrijeme i na pogrešnom mjestu.

Izet Hajdarhodžić je zaslužio i predstave koje je dao Zagrebu i glumce koje je za njega donio. Zagreb ga još nije završio. Ali pretpostavljam da će biti na nama jednom zauvek. Do tada ćemo preživjeti diskusije na životinjama.