Gospođo Zlatar, ne zaslužujete šta se dešava s vama. I ne mislim da pada sa balkona, već na zle informacije i komentare koji prate taj pad. I iskreno se nadam da ih ne čitate. Jer će biti bolnije od slomljene noge.

I očigledno je da imate bol u životu i da imate previše da to zaradite. Znaš da nisam ni razmišljao o vama lično poštu kao ministra kulture. Nema potrebe da unosite razloge zašto je to bilo, ali to moraš učiniti loše. Za to imamo dovoljno redova, pa ćemo sada zaustaviti.

I sreli smo se od kad ste bili član Savjeta za kulturu Zagreba. Vaša dužnost je odlična. Tokom svih ovih godina novinarstva, upoznao sam i čuo puno svojih bivših studenata koji kažu da ste odličan profesor. Voleli su te. Dakle, u svom životu nisi učinio ništa pola ili osrednje. Ovo je neosporna činjenica o tebi.

Niste se spasili u životu, i očigledno vam život nije spasao.

Iz raznih informacija o vašem padu, smatram ga jednim od najciljenijih i najboljih. Ako je zaista istina da u nekom grmlju ili makijom ležao sa slomljenom nogom cijelu noć, a da niko nije mogao vidjeti, pogledao i skočio da pomogne, s vama iskreno suosjećam.

I toplo se nadam da je to zato što ste bili nesvesni i niste osećali ništa. Nadam se da niste bili svesni i budni, ali blesavo kao što sam bio u sličnoj situaciji.

Ja retko kome sam rekao, ali sada ću ga javno podeliti sa vama. Pre par godina sam imao malo resekcije tankog creva i nekih manje vitalnih organa tela i nakon dugog vremena ponovo sam počeo da uzimam neku krutu hranu.

Doktori su me upozorili da će moja prva stolica biti teška i bolna, pa su moje medicinske sestre uvek bile tamo. Naime, kako smo dugo ležali nešto atrofirali mišići nogu i trbuha već ne ne rastrgnuti na dvije operacije kao što nestane na pola, nisam mogao da nošu. Zato moram da pomenem i da imam pelene na njemu.

Već je bilo za neki posao i zbunjujuće, kao što sam ja dovoljno ponizio, a kamoli posle tog dana. Zato što su me lekari upozorili na bol, ali ne i na poniženje. Ako te nisam ubio sa detaljima, pelene se nisu zaustavljale kada je creva napokon radila posle dugo vremena.

Bilo je stvarno ponižavajuće što je pritisnulo dugme blizu kreveta i pozvalo sestre. Do tada sam bio obučen i opran kao mala beba, ali su morali da menjaju limove i limove koji nisu izgledali tako lepo.

Ne mogu da opišem taj osećaj krivice dok sam ih gledao kako sede na ručnom bokalu koji su mi položili dok su pritisnuli na belom donjem rublju. Nisu bili srećni ni zbog toga što su me upozorili da bi se to moglo dogoditi i da sam morao pritisnuti dugme pre nego što sam osetio potrebu.

Ruke su me drhtale dok sam držala ručke za stolice gde je rupa sahranjena i pričvršćena zgloba na rupu. Ako ponovo ode. Problem sa vinogradarskom bolnicom, bez obzira da li to verujete ili ne, bila je takva primitivna medicinska pomoć koja je samo jedna, pa su se medicinske sestre morale preseliti iz sobe u sobu.

Ali nakon toga, stolica za stolice napustila je moj krevet pored note da ću ih nazvati kada se ponovo "udvara" da plivaju na stolicu na vreme.

Teško je nekome opisati ko nije imao resekciju, ali to vrijeme bukvalno broji za nekoliko sekundi. Strašna ideja je bila da mogu tako slabo kontrolisati svoja tela i organe.

Novi napad stigao je ranije nego što sam očekivao. Na levoj strani je bilo moje dugme za pomoć, a stolica odmah pored kreveta. Ležao sam u sobi jer je u to vreme bio veliki udarac od strane lekara i medicinske sestre i dobili su samo hitne slučajeve.

Procijenio sam da to nije Ben Johnson u najjačoj doping ne bi bilo do mene samo u vremenu i bio sam prilično ljuljao oni ručku iznad kreveta na desnoj nego na lijevoj strani (priču koju sam inače često prati).

Sa jedne ruke držao sam ručak i pokušao da sednem na stolicu, a drugom sam brzo uklonio pelene. Međutim, počeo je u tom proboju. Teško je opisati i zamisliti šta se dogodilo. Nisam verovao da je to ljudsko moguće.

Ovoga puta to nije bio samo list, već pod, do mog užasa, čak i zidova. A ne malo. Ne preterujem kad kažem da je eksplodirala u sobi smrdljive bombe. Bez obzira na strašne bolove u stomačima koji su počeli da pucaju, spustio sam se na tu stolicu.

Dok sam nastavila da trčim od mene, gledala sam sobu i nisam mogla da verujem šta sam video oko mene. Počela sam da plačem, ali ne od bola, već iz scena. Nikad u životu nisam osećao takav debalans i sram u isto vreme.

Sećala sam se odmah Jacoba Franzena. Pretpostavljam da znate za koju knjigu i koji deo knjige govorim. Dok sam je pročitao, kada sam je čitao, dio koji je nekada bio ponosni starac impotentno pričao sa svojim mesom izgledao je prilično neprivlačan i nestvaran, a onda sam i ja to doživio.

I činilo mi se da sam pričao o sranjima i smejao se na mene. Ali sam se strašno uplašio saznanja da ću pronaći takvu nered medicinsku sestru. Ruke su joj se tresle, njen stomak je gori, ali sam odlagao da vrištim koliko sam mogao. Držao sam ga najmanje sat vremena, dok ruke nisu pale, pa se nisam našao na podu pokrivenom smeđom žućkastom lepljivom i smrdljivom tečnošću.

I onda nisam vikao. Pokušao sam da popnem po podu i ustam da spavam do tog prokletog dugmeta i pozovem one medicinske sestre koji su već doživeli jedno moje poniženje. Znao sam da će biti ljut i užasan, ali sam već bio naviknut na njih. Bolje je to, pomislio sam, od nekog novog vanzemaljca sa kojim je poniženje samo veće.

Ali nisam. I kada sam konačno odlučio da vičem i pozovem pomoć, nisam se spustio. Mislim da sam sve bolnice imala.

U sobi koja je radila tamo bila je viša medicinska sestra. Pogledao je u sobi s užasom, a onda zatvorio i brzo zatvorio vrata. Iako su moje suze bile pomešane sa groznicom koju sam ranije bio preplavljen, vihor je potpuno nestao sa lica.

Pažljivo, kao što znam samo majka ili baka, pomogla mi je da ležem na sledećem krevetu jer je bila daleko manje zagađena od moje, što joj je dala još posla. Rekla mi je da me nije briga, pa je izašla i brzo se vratila sa konzervom i šalama. Očistila je sobu i rekla nikome drugom da uđe.

Na njenom licu nije bilo šoka ili osude. Ona jednostavno nije brinula i kako se to dešava. I na kraju mi ​​je rekao da neću oklevati da zatražim pomoć.

Verovatno, dragi gospođo Zlatar, da li se pitate zašto vam pričam o ovoj gadnoj epizodi u vašem životu i šta to ima veze s vama?

Samo sam hteo da vam kažem da je Frantsen bio u pravu. Muževi ponekad stvarno govore, i obično kada smo najslabiji i najsubljiviji.

Ali ako vi glasno pozovete pomoć, onda vam ljudi prvo nailaze na vas. Koje koje niste znali ili prepoznali kao takve. Zato sam rekao da se nadam da si nesvesna. Nadam se da nisi ostao cijelu noć, jer si bio glup kao ja.

Nemojte biti stidljivi što ćete pomoći. Ne kažem da nećete biti razočarani nečim što ste očekivali da odgovorite, a oni će vam oduzeti glavu. Biće to. I više nego što vičeš. Ali uveravam vas, ako ste glasno usamljeni, upoznaćete i neke dobre i drage ljude. A vi ćete doći do nekih od kojih niste očekivali i koje ste takođe zaboravili.

Gori, šta je s tobom? Samo je važno da ga podignete što je pre moguće. Zato što dok ležate na podu, sranje se stvarno kreće i govori glasnije. I dragi ljudi čekaju da ih nazovete.

Brz, srećan i potpun oporavak želi da pročitate portal dalje.com. U glavu!